Skip to main content

VUČIĆ I KOSOVO: KOLIKI ĆE BITI RAČUN ZA NASKUPLJU SRPSKU REČ?

Jedna stvar povezuje umirovljenog episkopa Atanasija Jevtića, ikonu nekada prve, nacionalne Srbije, i Rastislava Dinića, mlađanog barjaktara, do pre petnaestak godina druge, antinacionalističke Srbije. Obojica „znaju“ da će Aleksandar Vučić priznati Kosovo.

U otvorenom pismu patrijarhu Irineju, Jevtić piše o predsednikovoj „užurbanosti da što pre potpuno izruči Kosmet zločincu Tačiju i zlikovcu Haradinaju“. Na portalu Peščanik, na kome se istakao tekstom u kome je ovdašnje (ultra)desničare krstio „zveri srpske“, Dinić piše o „dijalogu o Kosovu“ i kaže da će njegov „ishod bez sumnje biti, ako ne formalno onda svakako suštinsko priznanje nezavisnosti bivše srpske pokrajine“.

I u građanskoj Srbiji redovno dehumanizovani epsikop i vodeći ozverivač „kontaminiranih“ Srba iznesli su stav koji je široko prihvaćen u dva krila dve Srbije koja nisu stala iza Vučića. Pri tome, i jedni i drugi su svesni, mada tome daju različit predznak, da tu i nije reč o Kosovu – već o „Evropi“.

Bes antivučićevskih nacionalista nije teško razumeti, ali ne shvatam briselske bukače. Ako se stvarno sprema „suštinsko priznanje“, koje odavno priželjkuju, onda se pitam koja količina odvojenosti od ne samo srpske realnosti već i od svetske istorije i politike je potrebna da jedan intelektualac ne bude u stanju da razume koja i kakva cena tu mora da bude plaćena. Reč je o verovatno najtežoj i najređoj odluci koju će jedan lider ikada razmatrati.

U savremenom svetu samo jedna stvar nema alternativu – država-nacija, zapadni izum koji je danas najbogatije zemlje na svetu učinio i održao bogatim, a zatim kolonizovao celu planetu zajedno sa svojim nestašnim čedom nacionalizmom. Iako olako diskvalifikovana kao imaginarna, zamišljena i izmišljena, nacija je postala i ostala i važna identitetska kotva i izvor solidarnosti, koja je preko potrebna svima onima koji se zahvaljujući sreći, tati lopovu ili talentu nisu otuđili od svog okruženja, i jedan od dva ključna indikatora naših stvarnih životnih šansi. Nacionalizam je toliko moćna ideologija da levica danas postoji kao relevantna politička snaga – dakle van akademskih kula od slonovače, građanskih salona, prodavnica organske hrane i adolescentskih jebarnika – samo u onim delovima sveta gde ga nije odbacila.

Država-nacija je ostala važna – i na uglavnom jednonacionalnom i jednojezičkom Zapadu i na njegovoj (i dalje) manje homogenoj zapadnobalkanskoj periferiji – u istoj onoj meri u kojoj naše lažne kosmopolite, slučajni Srbi, misle da je nebitna i prevaziđena. Zato nigde na svetu ne postoji opasnija i bolnija odluka od toga da jedna zemlja, koja nije okupirana, sama prihvati nekozmetičku promenu svojih granica. Ona je neverovatno teška i kada se svašta nudi zauzvrat, a kamoli u situaciji kada je „nagrada“ na jednoj jako dalekoj i sve suvljoj grani.

Ne postoji čin koji zahteva više hrabrosti i nosi više rizika po jednog političara od odluke da prihvati secesiju, koliko god ona nekome delovala kao „realnost“ ili „gotova stvar“. Takav čin zahteva sve moguće jastuke i amortizere koje je moguće pribaviti. On ne dopušta postojanje slobodnih medija i demokratije. Svaki dijalog tu može biti samo „dijalog“. Takva odluka, s jedne strane, može biti doneta samo od strane odlučnog vođe, i, s druge, svim raspoloživim sredstvima mora biti stvarana slika da je on nije doneo sam.

Biti za nezavisnost Kosova i istovremeno zahtevati pravi dijalog i slobodne medije je, blago rečeno, budalasto – što EU odlično razume. Pa zar neko stvarno veruje da bilo kakav kompromis o Kosovu može biti napravljen a da se po glavi onoga ko je ovde skupio hrabrost da ide tim putem dan kasnije po glavi poseru jedan Rastislav Dinić, Teofil Pančić ili Saša Janković? Ako je, kako tvrde i besni i radosni, odluka već doneta, onda su mediji u Srbiji i dalje previše slobodni i imamo višak demokratije. Ako je reč o iluziji, onda je ovo protraćeno istorijsko vreme.

Ali, za to ne mogu biti krivi (obični) građani Srbije. Prste glasača koji su 2012. godine promenili vlast u Srbiju vodile su vizije Angele Merkel, vidovite Vesne Pešič, koja je prva prepoznala ćiriličnog De Gola, i advokat Srđa Popović, tvorac zavodljivog mita o manjem zlu. Zato ne bih rekao da je „kod nas... lako opseniti narod galamom, pričama“, kako u jednom od ovih dana najčitanijih tekstova na sajtu televizije N1, glavne medijske batine nestrpljivog Zapada, autorasistički tvrdi Vladimir Marjanović, novinar lažnog NIN-a.

Ako već moramo da govorimo o opsenarima i opsenama onda se bojim da Vučićeva ovde i dalje opstaje zhavljujući mnogo većim i nemoralnijim cinicima, koji nisu skloni galami i praznim pričama. Uostalom, ono što se od Srbije zahteva – da bi možda, jednog dana postala „ispravno“ evropska i malo bogatija – ne može bez ospene i vrhunskog opsenara. Odluka koja se očekuje, i koju Dinić i Jevtić najavljuju, ne može biti doneta ni demokratski ni uz istinski dijalog.

Zato je mnogo lakše razumeti sve one iz nekada druge Srbije koji su stali iza Vučića, i u njemu prepoznaju najbolju ili jedinu alternativu Đinđiću, koliko god da misle da je po sebi loša, od onih koji to nisu i koji bi nemoguće – i postkosovske pare i demokratsko jare. Ovi arogantni sanjari odbijaju da vide da im je Vučić preuzeo ideologiju i da platforma sve isto samo malo slobodnije i „kulturnije“ ne dobacuje ni do srpskih glasača a kamoli Brisela, koji zna da za njega ovde nema boljeg. Uostalom, jedan od ključnih razloga zašto Zapad, koji nije voleo Đinđića, toliko voli Vučića je to što poletni naprednjak nema iluzija o Kosovu kao demokratskom pitanju.



Glasilo onih koji se i dalje zaluđuju da je moguće demokratski i dijalogom „drešiti kosovski čvor“ postao je, uz oduvek letargično „Vreme“, nedeljnik koji se više pravi onako usput, iz hobija i po inerciji, nego iz strasti ili vere, i ukradeni NIN – slobodan od Vučića, ali okovan jednoumljem i ideološkim slepilom i bolno nesposoban da se bavi novinarstvom kakvom deklarativno stremi. Čak i ako ignorišemo hroničnu zagubljenost u postistorijskoj magli, nema tu ni ideja ni novinarskog talenta ni borbenosti za jedan nedeljnik a kamoli dva.

Zombi NIN je ove nedelje na naslovnoj strani, pod bednim izgovorom, prizivao „rumunski scenario“. Ne razumem, da li stvarno veruju da će, ako vidimo novi krvavi film prema ovom zapletu iz 1989. godine, jedan Saša Janković da ih „uvede u Evropu“ i ostvari deklarisanu briselsku viziju i misiju ovog medija? Na kojoj planeti žive ljudi koji se svim silama zalažu da Srbija uđe u EU a ne shvataju koliko velika cena za to ovde mora da bude plaćena?

„Evropa“ je odavno postala najskuplja srpska reč. Svi oni koji ne mogu da dočekaju Srbiju bez Kosova moraja da očekuju da će se na istom računu naći i dijalog i preostale medijske slobode i ono što je ostalo od demokratije – i da će sve to biti cena zatvaranja samo jednog ili najviše par od ko zna koliko poglavlja. Pri tome, ovo je računica ako Srbija dobro prođe i ako je cilj stvarno ono što Dinić i Jevtić znaju da jeste. Ne bih sada da nabrajam šta se još može naći iznad crte i koliko sličnih, možda nenaplativih računa tek može da bude ispostavljeno na ovom dugačkom i bolnom putu sa neizvesnim krajem. Neke stvari jednostavno umeju da budu preskupe.

Zoran Ćirjaković

Comments

  1. Sa aspekta realne politike i odnosa moci, onaj deo Drugosrbijanaca koji se zalaze za nezavisno Kosova a oponira Vucicu kao autoritarnom vladaru i nedemokrati, nije u nedoslednosti. Da, zaista voditi politiku nezavisnog Kosova nuzno znaci ukidanje slobode medija do koje je ovima navodno stalo. Medjutim, Vucic politiku nezavisnog Kosova ne vodi ideoloski rukovodjen nacionalnim kompleksom nize vrednosti (iako prema potrebi sa njim oportuno ume da koketira) kao sto "jedino ima smisla", vec politickim egoizmom, opstanka na vlasti po svaku cenu. Otuda kontrolisani mediji nisu za njega nuzno zlo, instrument sa orocenim trajanjem, vec krajnji cilj, pravedna nagrada za to sto je bio poslusni izvrsilac naloga mocnika. Otuda, nije uopste kratkovido (iako izgleda kontradiktorno) od strane onog dela Drugosrbijanaca da se istovremeno raduje Vucicevim ciljevima (ako je to nezavisno Kosovo) i kritikuje nuzne uslove i metode njihovog ostvarenja - gusenje slobode informisanja. Oni naravno znaju da nemaju politicku snagu da svojom kritikom Vucica sruse, te ce se politika svakako sprovoditi po planu, a odrzavaju svoju demokratsku i slobodarsku cednost, koja ce im dobro doci kada, Vucica potrose kao instrument koji je odsluzio svoje, i pitanje pravne drzave u Srbiji "bez nacionalnog balasta, uz pomoc zapadnih prijatelja" bude ponovo moguce postaviti. Uostalom, zna se ko u Srbiji bira vlast, a taj se pridobija samo jednom vrstom doslednosti- nekritickim i bezrezervnim sluganjstvom. On je bozanski neprikosnoven, stavljen iznad svake kritike, a krivicu cemo uvek lako raspodeliti izmedju sebe. Pa ko moze da odoli ovakvoj jednoj poslusnosti, i ko moze imati srca da je sutra ne nagradi. Gdine Cirjakovicu u ovom tekstu ste zaista pokazali svoju raskosnu naivnu stranu.

    ReplyDelete
  2. Mora neko da bude naivan da bi postojali ljudi koji to nisu. Sviđa mi se Vaš optimizam kada je reč o tome da će Vučić pasti kada ga Zapad potroši. Nadam se da nije naivan.

    ReplyDelete
  3. On svakako naivan nije. Medjutim, ljudima opasnost ne preti samo od njihove naivnosti, ima tu i drugih nekih samoubilackih osobina. Nema optimizma - kad ga Zapad bude potrosio, to ce samo znaciti da smo zreli za narednu fazu neokolonijalnog politickog inzenjeringa, i da je delegiran novi izvodjac radova. Sto se Vucicevog otpora tice, i nade u njega - da, on zaista ima sve moguce razloge da okleva i zavlaci sa poslom koji su mu dodelili, ali nista vise od toga. Ubrzano trosi nacionalne resurse, razara drzavne ustanove, ubija nacionalni moral, promovise vladavinu najgorih, nastavlja sa stvaranjem jedne potpuno otudjene kleptokratske elite, da stvarno ne vidim kako ce bilo sta zavisiti direktno od njegove volje. Ako ne direktno, onda indirektno, svojim stetocinstvom on ipak ostvaruje ono sto mu je odredjeno. U takvim uslovima tesko je njegovo koprcanje u spoljnoj politici, zameniti za drzavnistvo. Ali ko zna, mozda sam i ja naivan.

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…