Skip to main content

FERAL I JA

glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu "montipajtonovsku sahranu", koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. nažalost, izbegavajući "ja", skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti

Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije. Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta. Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga.

Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije „loših momaka“ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori. Amerikanci nešto slično zovu „ubistvo ličnosti“ (character assassination) – i dalje postojite, ali vas nema; govorite, ali vaš glas se više ne može čuti. Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvati psovačko kama novinarstvo.



Argumenti naših „građanskih“ medijskih ubica – „psujem, pišem, koljem“ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, „najviših evropskih vrednosti“.

Naime, često se gubi iz vida da je u Srbiji, na sreću, lista slučajnih, „drugih“ Srba koji su, želeli to ili ne, značajno profitirali od linča u režimskim medijima tokom devedesetih neuporedivo duža od liste onih koji su stradali. Ali, kada vas u medijima posle 5. oktobra feralovski čereče lažni liberali – tu nema odbrane. Kada vas ikone autokolonijalne „građanske Srbije“ kleveću kao nacistu, neće biti nikoga – ni Soroša ni EU ni NDI ni inih zapadnih vlada, fondova i centara – da vas „zbrine“ i „zaštiti“, kao svojevremeno brojne neprijatelje (i „neprijatelje“) Slobodana Miloševića ili, nedavno, samožive LGBTQI autorasiste po meri homokolonijalnih, kvir vremena, kao što su Majda Puača i Boban Stojanović.

Kao „izdajnik“ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u „nacistu“, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih „nevladinih“ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na „bastilji“ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili. Štaviše, dobro se sećam jedne drugosrpske mukice koja je par meseci posle 5. oktobra morala sama sebe u kolumni u Danasu da proglasi „izadjnikom“. Niko drugi nije hteo a falilo mu je.

U mojim tekstovima u Newsweek-u možda je i bilo moguće naći argumente za tvrdnju da predstavljam živi dokaz da u svakoj generaciji Srba postoji „Vuk Branković“, pa i da sam „pozivao na bombardovanje“, ali nigde u mom dugačkom tekstu o Latinki Perović, objavljenom u tada još neokupiranom, pravom NIN-u, nije bilo argumenata za linč psovačkih kama novinara kome sam bio izložen – započet, naravno, u „građanskom“, toliko uglednom Feral Tribjunu, jako ozbiljnom čak i u svojoj pažljivo doziranoj neozbiljnosti, da su mnogi ovde verovali da zaslužujete sve što vam rade ti jugonostalgični, srpsko-hrvatski medijski koljači.

Valjda u Srbiji ljudi koji su ubedili sebe – i nesrećnog Predraga Lucića – da su liberali veruju da ih to oslobađa obaveze da budu liberalni. Njihov perverzni liberalizam je staljinistički. Trebalo me je, jednostavno, zatrti, kazniti čak i članove porodice koji ne dele moje stavove. Večna komandantkinja jedne „nevladine“ organizacije je povodom tog portreta autorasističke „majke Druge Srbije“ (i priručnog mozga i ideološkog rezervoara ove neumorne haške sluškinje) poslala zahtev uredniku Newsweeka-a da, kao „ekstremni srpski nacionalista“, budem otpušten. (Od aprila 1997. godine bio sam „specijalni dopisnik“ iz regiona, što u prevodu sa pretencioznog novinarskog žargona znači paušalac.)

Mislim da je moje iskustvo „mete“ koja je bila na nišanu ekstremista iz oba tabora prilično retko. Ovde je mnogo češća trajektorija koju su pratili serijski birači meta, podguzne muve koje su se nepogrešivo selile sa „prvog“ na „drugi“ čmar svemoći, ljudi kao što su Svetislav Basara i Nikola Samardžić. Njihov je put od pregrejanih tragača za „izdajnicima“ do neumornih lovaca na palanačke „naciste“, od postjasenovačkog „Nož, žica, Srebrenica“ do Latinkinog „Nož, žica, Srbijica“.

Feralov medijski otrov, koji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić, ponosni medijski batinaš koji predstvalja sliku i priliku samorazumevanja članova paranovinarskog udruženja koje sebe zove „nazavisnim“. Nažalost, nije reč samo o kolumnama. Razorna feralizacija „građanskih“ medija - činjenica da, na primer, ono što može, a često ne bi smelo čak ni u Kuriru, može u Danasu - u Srbiji je prepoznatljiva i u onome čega u njima jedva da ima, izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo, krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika.

Iako prisutan u brojnim medijima, glavno uporište ovakvog antinovinarstva je odavno postao dnevnik Danas, list koji je, uglavnom, bolno dosadan i isprazan – kada nije psovački i koljački, kada njegov glavni egzekutor ne nabija koga stigne na kurac („crveni ban“). Tabloidni glavni urednik em teško kontroliše svoje lešinarske instikte em štancuje bezbroj satiričnih antivučićevskih kolumni nedeljno, što u hiperseksualizovanim natolikim postajama što u lakiranim glasilima koja vešto opslužuju sve strane zakrvljene „čaršije“, pa nema vremena da se ozbiljnije posveti Danasu i zahtevnijim novinarskim formama.

Ne čudi da nesrećna novinarka ovog obilato sponzorisanog paramedija nedavno nije uspela da skrpi čak ni suvisli izveštaj sa otvaranja beogradske Ikee. Teško je u jednom tekstu demonstrirati više novinarskog neznanja i nesposobnosti – i ilustrovati šta sve spada u posao urednika u jednom pravom mediju. Saznali smo tako i da se „vox populi“, intervjuisanje običnih ljudi, u ekstremno elitističkom Danasu svodi na prisluškivanje razgovora onih koji čekaju u redu.

U nekim drugim okolnostima bila bi reč o retkom, dragocenom materijalu. Obično nije lako naći ozbiljniji medij koji je spreman da sebi dozvoli objavljivanje jednog ovako sveobuhvatnog, kondenzovanog skupa udžebeničkih primera lošeg izveštavanja. Ovakvi propusti se, po pravilu, dešavaju samo u izuzetnim okolnostima, uglavnom kada je reč o posebno važnim događajima pred samo zaključivanje lista.

Ali, Danas odavno predstavlja neiscrpni rudnik ovakvih tekstova – u kojim problem nije toliko ni ideološki ni politički ni etički koliko, jednostavno, novinarski. Nažalost, jurodivog skribomana koji se nalazi na čelu ovog lista ni novinarstvo ni sam Danas ne zanimaju. Njegov, čini se, glavni cilj je nespojiv sa uredničkim poslom, mada na putu je da postane „kolumnista Srbije“, tačnije bodljikavi trbuhozborac onog autističnog antivučićevskog jata „građanskih“ političkih idiota koji odbijaju da prihvate implikacije svog „evropejstva“ po svaku cenu i plate cenu svoje salonske igračke-plačke, belolističarske pomame koju je godinama razvijao advokat Srđa Popović, kiseli Dart Vejder „građanske“ Srbije.

Uostalom, prethodni urednik Danasa je smenjen kada je pokušao da suoči autokolonijalnu kliku Druge Srbije sa političkim (i medijskim) konsekvencama notorne konstantinovićevštine, najslađeg greha ovih slučajnih Srba, nepopravljivih autrorasista koji polovinom decembra, na jednom od brojnih „dijaloga“ istomišljenika u CZKD-u, nisu uspeli da se dogovore samo oko jedne stvari – da li su su se uspešno iskorenili, „presekli korenje“ (Branka Arsić) ili su ovde nikli neukorenjeni (Živojin Kara-Pešić).

Kratkoj raspravi je prethodilo jeftino pljuckanje Branke Arsić, profesorke na Univerzitetu Kolumbija, po Dobrici Ćosiću, naslovu njegovog romana i svima koji veruju da koreni mogu biti važni. Ali način na koji je profesorka Arsić govorila o svojoj zamišljenoj iskorenjenosti i neukorenjenosti iznad svega je uverljivo demonstrirao jednu stvar – koliko su njeni koreni ovde jaki i duboki, srpski da srpskiji ne mogu biti, koliko život na Menhetnu nije uspeo da ih rastrese, omekša i raskuva. Sviđalo se to našim autorasistima ili ne, i ovdašnji nacionalizam i njihov selektivni antinacionalizam imaju iste korene. Kada su nadmeni, jadni ili ostrašćeni oni su nadmeni, jadni i ostrašćeni na isti, tako balkanski način.

Ova privilegovana profesorka, koja je nekako uspela da ubedi sebe da je na „margini“ i da „marginalci“ danas o tuđem trošku putuju biznis klasom iz Njujorka da bi učestvovali na promociji jednog beskrajno dosadnog „građanskog“ žitija u CZKD-u, sprema novi prevod „Filosofije palanke“ na engleski. Prethodni, koji je uradio jedan njen slučajno srpski kolega, odbijen je od uglednih američkih izdavača. Bojim se samo da problem nije u prevodu i prevodiocima već u autoru – ali valjda svi ziloti radije krive sebe nego svog boga.

U publici u CZKD-u – u kojoj sam se osećao kao krme u Teheranu, a i činjenica da sam se usudio da postavim pitanje jasno mi je pokazala koliko ima onih koji žale što već nisam i fizički zaklan pa su morali da me „kolju“ zgađenim pogledom – bio je i neumorni promoter konstantinovićevskog bezumlja, Zoran Panović. Ukoliko, kako se očekuje, posle izbora postane glavni urednik Politike, raspolućena Konstantinovićeva Srbija će, pored RTS-a, ponovo preuzeti i najstariji dnevni list na Balkanu – dakle dva medija koja nisu samo oslonac već, mnogo više, potvrda svake stvarne ideološke dominacije u Srbiji.

Ostaje da se nadamo da svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se „Vojka i Savla“, Gorana Kozića ili „Odjeka i reagovanja“ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…