Skip to main content

DVE SRBIJE 2.0: SA VUČIĆEM ILI IZA AMFILOHIJA

Možda se na martovskim izborima dogodi čudo. Možda opozicija uspe da osvoji Beograd i neočekivano promeša političke karte. Čak i kada je pripitomljena i kastrirana, demokratija je opasna životinja. Mnogo strašnija od gnua, koji je nedavno ušao u našu politiku zahvaljujući tabloidnom fićfiriću sklonom da veruje da je sve što živi u Africi krvoločno.

Demokratija se već nekoliko puta osvetila i bolno „ujela“ one koji su poverovali da su je ukrotili. I mnogo veća čuda su se dešavala od onoga koje priželjkuju Dragan Đilas i rumeni prvi pastir Čubure. Ali, tragedija srpske „građanske“ opozicije je danas u tome što njen usud najbolje ilustruje slogan koji je jedan moj skrupulozni prijatelj istetovirao na svom muževnom telu – „zaštite me od onoga što želim“.

Ne znam gde se zaturilo „srce Srbije“, ali Kosovo je ponovo srce srpske politike. A tu se suočavamo sa činjenicom da je, onog trenutka kada je odlučio da kosovsko pitanje u Srbiji nije demokratsko pitanje – Zapad osudio našu demokratiju, ako ne baš na smrt, onda na dugačku komu. Zato, dok god kosovsko pitanje ne bude rešeno, u Srbiji ne može biti demokratije. Ako Vučićevi miljenici EU u martu izgube biće to znak da je ovde bilo previše demokratije i medijskih sloboda da bi mogli da se smestimo u okvir koji nam je odredio nestrpljivi Zapad.

U velikoj meri zbog senke Kosova, koja je odavno počela sve jasnije i jasnije da se nadvija nad našu zamišljenu briselsku budućnost, Aleksandar Vučić je već izazvao tektonske poremećaje u dve Srbije. Iako je stara podela ostala duboka, a i dalje je izuzetno relevantna, ona je danas u senci dve političke činjenice. Prve, da Srbija ne može „u Evropu“ sa Kosovom – Brisel ne zanima demokratska već samo mala Srbija. Druge, zasnovane na iskustvima zemalja širom sveta na kojima je Zapad učio realpolitiku, da bolne nacionalne rezove možda – naglasak je na ovom možda – mogu da naprave samo dokazani nacionalisti spremni da koriste ne samo čvrstu već, ako zatreba, i čeličnu ruku.

Raspad obe originalne Srbije stvorio je nered u kome mnogima nije lako da lociraju kotve na koje su navikli. Ipak, ne mogu reči da me ne zabavlja činjenica da su danas u istom rovu Milorad Vučelić i Dragan Bujošević, a da nasuprot njih zajedno ratuju vladika Atanasije i Svetlana Lukić. Ko je mogao da zamisli da će se Petar Luković i Miša Vacić ujediniti protiv neprincipijelne koalicije Vesne Pešić i Sande Rašković Ivić?

Mnogi govore o „povratku u devedesete“, ali reč je pre o svojevrsnom povratku u kasne osamdesete – „drugom dolasku“ Svete srpske zemlje u politiku, u kome su ispremetane uloge ključnih snaga iz antibirokratske revolucije. Rolu buntovnika unutar nomenklature preuzeo je mitropolit Amfilohije, ali nam on, umesto Miloševićeve „olako obećane brzine“, danas nudi „olako obećanu sporost“. Ne čuju se ratni pokliči; zahteva se nečinjenje. Daleko je Tirana, u NATO paktu, ali, čak i da ima rime, ne verujem da neko pomišlja da zapeva „Amfilohije rukom mani vidimo se u Prištini“.

Stereotip da se istorija ponavlja kao farsa, potvrđuje činjenica da se Vučić danas nalazi u ulozi Ivana Stambolića. Ali, čini se da neće biti razrešenja u formi neke nove „Osme sednice“ i da nas čekaju mnogo složenije i neizvesnije „godine raspleta“. Ako već moramo da pravimo paralele i sa devedesetim, onda je to prvenstveno sve jasnija, nova, 2.0 verzija podele na dve Srbije. Verujem da ona mnogima deluje zbunjujuće, prvenstveno solipsistima koji su Srbiju posmatrali oslanjajući se na Latinkin autorasistički mozak. Danas dominantnu „Prvu Srbiju“ oličava Vučić, a „Drugu“, ljutitu, podređenu i poniženu, preki Amfilohije Radović.



Istorija je sklona lukavstvima, ali ovaj put je baš bila u elementu. Biti danas za članstvo u EU i ne stati iza najtalentovanijeg Šešeljevog političkog sina je stav koji stoji u raspon između naivnog i maloumnog. Koliko neko treba da bude odvojen od realnosti da bi poverovao da napirlitana metroseksualna mukica Borko Stefanović ili Saša Janković – najveća nesreća od svih personalnih nesreća koje su zadesile demokratske snage u Srbiji tokom prethodne tri decenije, mogu da odreše poslovični kosovski čvor i zatim uvedu Srbiju u EU?

Ne znam da li je Vučić odlučan da ga odveže. Ne znam, čak i ako jeste, da li će u tome istrajati. Nisam siguran ni šta bi, sem realnih šansi za Nobelovu nagradu za mir ili nekog moćnog „faktora X“, moglo da ga motiviše da donese najtežu odluku. Pri tome, u politici se često vremenom pokaže da se neke stvari jednostavno ne mogu rešavati, iako mnogima „jedino rešenje“ deluje ne samo očito već i jako jednostavno.

Ali, bojim se da je Vučić, koliko god bio nejasan, neodlučan i omražen u krugu dvojke, poslednja nada Konstantinovićeve Srbije. Da parafraziram rasističku viziju Borke Pavićević, ako on ne uspe ovim slučajnim Srbima ne gine Afrika, taj „živi pesak“ iz njihovih autokolonijalnih fantazija.

Na žalost mnogih nacionalista, novih „Drugih Srba“, već sama činjenica da naše političke elite nisu u stanju da same promišljaju alternativu članstvu u EU čini da Amfilohijeva Srbija – iako za nju danas radi i dezorijentisana antinacionalistička opozicija – može da ostvari kakvu takvu, možda samo Pirovu pobedu jedino ako se EU sama uruši ili ako se u regionu pojavi neka „neočekivana sila“ i uspostavi održivu „neevropsku“ alternativu.

Mada, bilo bi iznenađenje da Vučić ne bude taj koji će prvi zgrabiti i čvrsto zasesti i na tu „stolicu“. Ona bar ne podrazumeva stvaranje iluzija o demokratiji i „nezavisnim medijima“, a mnogi imaju razloga da veruju da bi tada Kosovo doživelo sudbinu Srbije i izgubilo deo teritorije.

Da se vratimo sa slatkih „građanskih“ i nacionalnih snova na paralele sa devedesetim. Bojim se da je, ipak, glavna sličnost u tome da ni danas nikakava „Treća Srbija“ nije moguća, čak i ako se 4. marta u Beogradu dogodi veliko čudo. Zato, da parafraziram vodeće urbane opinionmjekere i njihove prejake reči – ili „svinjska hunta“ ili „Risto Sotona“. Izaberite stranu.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

U POTRAZI ZA NE-VUČIĆEM

Prošli su izbori, pa se valjda ponovo može govoriti o stanju stvari. Još kevće poneki NUNS-ov pas, ali to je lavež krezubih, kakofonija koja sve što može jeste da iritira vođu, koga se ne zna ko više voli – da li „neevropski Srbi“ ili „civilizovana Evropa“? Ako se ne desi neko veliko čudo, naša politička sudbina je zapečaćena na duži rok. Nada jeste jedna jako žilava biljka, ali bojim se da je vreme čuda za nama i da će se čak i deo slučajno srpskog tviterijata vremenom saživeti sa „svinjskom huntom“ – mada, naravo, biće ljutitih „deda“ koji će sebi odseći poslovični ud.

Buka i bes protiv Vučića se u nedelju preko noći pretvorila u buku i bes protiv Srba. Potraga za rezultatima izbora u „mojoj“ glasačakoj jedinici ili opštini rezultirala je povlačenjem novih granica „civilizacije“, „Evrope“, „zaostalosti“... Neki su tako stigli i do svog praga, mada ima i onih koji krhku nadu vezuju za oživljavanje lapota. „Sve mi je teže da se bilo kako identifikujem sa narodom kome nominalno pripada…

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…