Skip to main content

POTRAGA ZA ZVERIMA SRPSKIM I ZVERIMA PROSRPSKIM NA KOSOVU: U ČEMU JE PROBLEM SA GOLIM ČINJENICAMA INSAJDERA, VAJSA I TELEVIZIJE N1?

„U odbranu dobrog novinarstva, pročitajte pre nego što sudite. Fantastičan tekst, nema suda, samo gole činjenice“, piše doktorka Biljana Srbljanović u pohvali teksta „Novinarska pitanja nisu problem već neiskrenost Arnoa Gujona“, čiji je autor njen kolega sa fakulteta, objavljenog na portalu Vajs (Vice).

Jedan od nevolja sa svakim novinarstvom, i „dobrim“ i „lošim“, jeste da put do pakla ume da bude popločan „golim činjenicama“. Postoje gole činjenice i gole činjenice, ali u moru golih činjenica naše gole činjenice se jako retko pojavljavuju tek tako. Čak i kada sami tragamo za činjenicama, to su prečesto činjenice koje treba da podrže naš pogled na svet – i opravdaju (strašni) sud koji smo već doneli.

Još je bolje ako izabrane gole činjenice osnažuju pogled na svet ili služe interesima ljudi koji utiču na našu profesionalnu, a time, obično, i ličnu sudbinu. Pri tome verujem da je i kolega doktorke Srbljanović i oni koji su skloni da donesu sud sličan njegovom sasvim iskreni i autonomni. Mnogo je manje tu „plaćenika“ nego što veruju oni koji o njihovom delovanju imaju svoj sud, zasnovan često na podjednako golim činjenicama o tome koliko novca ovde dobijaju zagovornici određenih kosovskih činjenica kao jedinih relevantnih.

Nekako su gole činjenice koje se pojavljuju u našim „slobodnim medijima“ prečesto činjenice koje nam kosovske Srbe uokviravaju kao zverolike parazite koje podržavaju zveroliki srpski i nesrpski fašisti. Gole činjenice koje na portalu Vajs iznosi kolega doktorke Srbljanović učvršćuju sliku da je priča o nealbanskim stanovnicima Kosova u stvari priča o – poslužiću se ovde filosofskim vokabularom profesora Rastislava Dinića – bratstvu „zveri srpskih“ i „zveri prosrspkih“.

Jedan od najsramotnijih trenutaka u karijeri gazdarice Insajdera jeste činjenica da nam je u serijalu o Kosovu tamošnje Srbe uokvirila kao skup korumpiranih siledžija i krvoločnih nasilnika kojima samo što ne ide pena na usta. Uvodni segment, reklamiran i na sajtu i na televiziji B92, kao i veliki deo materijala emitovanog u nastavcima, proizvodi jednu moćnu sliku u glavi mnogih, bez ikakve ironije, moralnih i poštenih građana Srbije – ja s tim ljudima „dole“ nemam ništa.

I nema. Ali, u stvarnosti, koja se nije uklapala u Insajderove uverljivo ilustrovane „gole činjenice“, samo sa onima koje je ljutita „građanska“ pravednica, svesno ili ne, predstavila kao sliku i priliku kosovskih Srba. Suštinska neljudskost kosovskih Srba nije smela da bude važna poruka koju šalje ovaj serijal o Kosovu.

Ipak, smatram da je krivica mnogo više urednička nego samopravedne insajderke jedne grupe povezanih centara moći, novinarke čiji je intelektualni kalup preuzak čak i za mnogo manje ozbiljne zaključke. Sklon sam da verujem da je selebriti autorka bila slučajna autorasistkinja, ali njen gledani serijal je bio taj koji je zauvek „odcepio“ Kosovo iz svesti mnogih finih i humanih građana (ostatka) Srbije.

Da se vratim na tekst mladog kolege umne doktorke Srbljanović, koja je javno zahtevala da se u medijima pominje kao doktorka a ne gospođa. Nažalost, problem na N1 su bila i novinarska pitanja i neiskrenost gospodina Gujona. Štaviše, verujem da je tu jedan od glavnih problema kadrovska i uređivačka politika televizije N1. Krenuću izokola, pošto ne raspolažem svim „golim činjenicama“.



Za početak, nisam jedini koga zbunjuje gola činjenica da na ovoj antirežimskoj televiziji nema nekih od naših najboljih televizijskih intervjuerki i domaćica gledanih „pričaonica“ – Ljubice Gojgić, Antonele Rihe i Olje Bečković, koja sada mora da se muči u lažnom NIN-u i bori sa magazinskom formom koja joj nikako ne ide. Bojim se da ova gola kadrovska činjenica ima veze ne toliko (ili ne samo) sa gazdama ove televizije koliko sa njenim metroseksualnim urednikom Jugoslavom Ćosićem, medijskim preduzetnikom koji je televizijska lica ovog kanala birao po kriterijumuima – ko je manje talentovan od mene i ko će mi biti poslušan.

Zgodni novinari i novinarke kanala N1 „boluju“ od fatalnog nedostatka ili talenta za intervjuisanje ili novinarskog instikta ili „X faktora“, važnog sastojka svake uspešne karijere na malim ekranim. Ima i nemalo onih kojima, uz iskustvo, nedostaju sva tri poželjna činioca. Nažalost, Srbija ima pedestak puta manje stanovnika od Amerike i ovde nije lako naći televizijska lica koje će biti i lepa i zgodna i pametna i hrabra i televizična i dobri novinari.

Doktorka Srbljanović ne skriva prezir prema „Šnalici“, kako podrugljivo naziva Ljubicu Gojgić, koja ne odaje utisak slučajne Srpkinje po meri autokolonijalne Druge Srbije, ali verujem da bi naša najbolja televizijska novinarka bila u stanju i da nam otkrije ono što o gospodinu Gujonu ne znamo, a trebalo bi da znamo, i da nas natera da razmišljamo zašto o nealbanskim građanima Kosova evropski „fašisti“ brinu mnogo više od srpskih „liberala“.

Mladi kolega doktorke Srbljanović piše na Vajsu: „Pitanje Kosova je izuzetno osetljivo i jako emotivno pitanje za građane Srbije. Javnost zaslužuje da zna motive Gujonovog humanitarnog rada... Takođe, on nije jedina osoba sa vezama sa ekstremnom evropskom desnicom koja pod pričom o ’humantarnom radu’ deluje na Kosovu. Da li Gujon samo želi da pomogne ljudima u teškoj situaciji ili je to samo posledica šireg političkog angažovanja koje situaciju na Kosovu posmatra u okvirima ’borbe protiv islama’?”

Pošto nas doktorka Srbljanović poziva da sudimo, ja ću izneti svoj sud o pročitanom – i golim činjenicama i upustvu za njihovo razumevanje i čitanje, koje je njen miljenik izneo na kraju „fantastičnog teksta“.

Vajsov autor nas tera da razmišljamo u kategorijama ili/ili („Da li Gujon samo želi da pomogne ljudima u teškoj situaciji ili je to samo posledica šireg političkog angažovanja...) i problematičnost jednog aspekta, po meni krajnje problematično, uzima kao argument u prilog ispravnosti i nevinosti drugog („Novinarska pitanja nisu problem već neiskrenost Arnoa Gujona“). Zato ću na kraju ovog teksta nakratko ući u njegov crno-beli svet i, krajnje nevoljno, ponuditi jedan jednodimenzioni sud baziran na njegovoj političkoj i žurnalističkoj logici.

Možda grešim, ali pitam se da li nam mladi „građanski“ junoša, koji prezire ambivalenciju i ne veruje u mogućnost da ljudi mogu delovati vođeni sa nekoliko motiva, poručuje da ovako (pre)sudimo: Ne treba da budete osetljivi i emotivni. Kosovo je danas bojno polje lažnih humanitaraca, belosvetskih i domaćih fašista i (neo)nacista. Zaboravite ga.

Zoran Ćirjaković

Comments

Popular posts from this blog

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno s…

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…