Skip to main content

ČEKAJUĆI NEVUČIĆEVSKE UTISKE OLJE BEĆKOVIĆ: KAKO SMO OSTALI BEZ B92 I (PRAVOG) NIN-a

O tome zašto novinari i urednici ćute o ubijanju B92-ke. O dva NIN-a – pravom i lažnom. O ulozi Olje Bećković u održavanju iluzije da pre Aleksandra Vučića nije bilo cenzure na B92 i da danas postoji NIN. O medijskim perverzijama u Drugoj Srbiji i nekim od razloga zašto kada govorimo o neslobodi u medijima, nažalost, ne možemo da govorimo samo o Vučiću


Pametna, brza, hrabra i borbena, Olji Bećković nema mnogo ravnih, ne samo među novinarkama i novinarima u Srbiji već na celokupnoj javnoj sceni. Tu su negde Biljana Srbljanović i Ljiljana Smajlović, ali to je manje više to. Za razliku od Srbljanović otvorena za različita mišljenja i televizičnija od Smajlović, Olja je godinama bila kraljica kritičke javnosti.

Mogli ste da provedete prethodnu sedmicu izolovani od sveta negde na Staroj planini, zatim odgledate „Utisak nedelje“ i saznate sve što je vredelo znati. Pri tome, „Utisak“ je bila je zanimljiva emisija u kojoj su uživale i „nepismene“ mase iz autokolonijalne imaginacije naše „građanske“ elite i otuđeni umovi (i poluumovi) koji veruju da je Srbija septička jama. Oni koji su je mrzeli gledali su njenu kultnu emisiju pasionirano koliko i oni koji su joj se divili. „Utisak“ je bio otvoren i za mnoge od onih koji su bili na crnoj listi B92, retko mesto gde su dve Srbije ponekad razgovarale.

Nažalost, ova svetla priča ima jedno veliko i neprijatno „ali“. Pažnju na njega je skrenuo intervju koji je Olja dala „Danasu“. Povodom tri godine od zabrane „Utiska nedelje“, ona je rekla da veruje da televizijskih debata na B92 „između ostalog nema i zato što su urednici i novinari B92 svih ovih godina ostali dosledni u ćutanju i čuvanju tajne o uslovima pod kojima su radili. Nije prirodno očekivati da o ukidanju ’Kažipsta’, ostavkama urednika informativnog programa, otpuštanju novinara, ukidanju radija, pa konačno i cele televizije, govore svi osim njih.“

U velikoj meri, oni ćute baš zbog Olje i njenog ćutanja dok je „Utisak“ išao na televiziji B92. Te dve tišine su povezane pupčanon vrpcom. Oni najhrabriji, koji su u vunenim vremenima devedesetih dokazali da ih nije lako zaplašiti i da su spremni na ogromne rizike, oterani su dok je tamo bila Olja Bećković. Sa nekoliko izuzetaka, Vučićevo samovlašće je dočekala novinarska boranija, poslušni, samozaljublejni i netalentovani, treća postava u timu zbog koga je B92 postala B92.

Ko je smeo nešto da kaže o neslobodi u mediju na kome su bili Olja, Brankica i Veran Matić, dobitnik francuske „Legije časti“ i inih nagrada, omiljena tema bezbrojniih hvalospeva koji su o Drugoj Srbiji recitovani na Zapadu? Bilo bi to lično i profesionalno samoubistvo, suludi čin koje bi im zatvorio mnoga vrata. Uostalom, svako ko je pokušao nešto da kaže o mraku i neprofesionalizmu na B92 bio je javno kamenovan. Nažalost, ponekad je mnogo teže i uzaludnije boriti se protiv cenzure koju sprovode (i kamufliraju) ikone demokratije i „evropeizacije“ nego kada to čine osvedodočene autokrate i neprijatelji slobode.

Ono što je jako tužno, i što je neophodno imati u vidu kada pokušavamo da razumemo ćutanje oteranih sa B92, jeste da je Olja odbijala da sa svoje moćne platforme nedeljom uveče progovori o onome šta se dešava. Gledao sam emisiju kada je jedan od gostiju u studiju pitao da prokomentariše tihu, pažljivo doziranu čistku B92, gde su iz informativnog programa godinama nestajali najbolji novinari i urednici. Olja je rekla da nije zaposlena na B92 i jasno stavila do znanja da je se to uopšte ne tiče. Uvek se toga setim kada danas lamentira nad nesolidarnošću kolega. Nažalost, nesloboda ovde nije počela sa ukidanjem „Utiska nedelje“.

Olju, koja danas nije zaposlena u NIN-u, izgleda podjednako ne zanima zašto je dobila toliki prostor, zašto u skoro svakom broju ima previše predugačkih intervjua, dosadnih tekstova i ispraznih kolumni. Da li se zapitala gde su svi oni koji su nekada pisali u NIN-u? Zašto su posle privatizacije dovođeni glupi i dosadni, ali pravoverni briselski zavetnici? Teško mi je da poverujem da su za Olju Bećković odgovori na ovakva pitanja ostali tajna.



B92 i NIN, u suštinu, nisu dva prodata medija – mada, naročito u slučaju NIN-a, o ovoj tranzicionoj transakciji treba pre razmišljati kao o poklonu. Reč je o dva ukradena medija, prostorima slobodnog govora otetih od Srbije. Jedan od skoro isključivo „građanske“ (B92), drugi od pretežno „nacionalne“ (NIN).

Današnji, lažni NIN je bar postao nešto kao nova 92-ka, mada krezuba i uplašena, bojim se više od svojih „evropskih“ gazda nego od Vučića. Zato u njemu nije bilo mesta za Antonelu Rihu, jednu od najhrabrijih i najtelentovanijih novinarki B92, koja je svojevremeno bila izbor redakcije za urednicu – ali ne i Verana Matića. I medijske kopije su, po pravilu, mnogo bleđe od originala. Šupalj i sa sve tabloidnijim naslovnim stranama, uključujući i poslednju, jeftinu homofobičnu aluziju „Ja sam tetka“, (lažni) NIN je, uz „Danas“, „Vreme“, „Peščanik“ i „Cenzolovku“, postao jedan od vodećih čuvara B92-kine vatre. Nasuprot tome, ubijeni (pravi) NIN danas nema naslednika. NIN su Tadićeve „Vranjske“.

Okupiran i otet, NIN je danas samo jedna od ilustracija netolerancije, hipokrizije i perverzije koje neguju brojni antivučićevski vučićevci u Drugoj Srbiji. Još transparentnija slika i prilika ovog neobičnog sveta na našem obodu Evrope su „Peščanik“ i „Cenzolovka“. „Peščanik“, najperverzniji od svih klubova obožavalaca Đinđićevog leša, prestao je da rafalno „puca“ po premijeru Srbije tek kada ga je ubio Zvezdanov metak. Ne bih se iznenadio ako bi danas, da je živ, jedna od glavnih meta „Cenzolovke“ bio Slavko Ćuruvija.

Godinama je omiljena meta udarnika netolerancije i primitivizma sa „Peščanika“ bila Olja Bećković. Ali, ona je istovremeno bila jedan od grudobrana koji su omogućila da informativna redakcija B92 bude očišćena, zaglupljena i deprofesionalizovana u potpunoj tišini. Mnogi obožavaoci Danice Vučenić su zaboravili da je ona dobila da vodi „Kažiprst“ samo zato što su ranije bile oterane, ili su zgađene prirodom pritisaka same otišle, novinarke koje su bile i hrabrije i talentovanije.

Danas u NIN-u, Olja nije Olja sa B92 već više nalik članovima trećeg timu u čijem je društvu na B92 dočekala Vučićev uspon na vrh. Iako su joj vrata zanimljivih sagovornika širom otvorena, njeni tekstovi ne zadovaljavaju mnoge kriterijume dobrog intervjua. Koliko god da amaterima mogu delovati slično, dinamične televizijske pričaonice i dugački magazinski intervjui su dva jako različita formata. Bojim se i da Olja u NIN-u nije zato što joj otpuštenoj i satanizovanoj treba pomoći, što bi bio plemenit potez, koji treba podržati koliko god da se slabo snalazi u svom novom izdanju. Čak i kao Olja Bećković, ona može da piše u NIN-u samo zato što njena sasvim razumljiva opsesija Vučićem obećava da neće udarati na „evropske“ dogme, koje se u ovdašnjim izdanjima nemačko-švajcarske tabloidne medijske kuće ne smeju osporavati.

Oljina reputacija je potrebna lažnom NIN-u da popuni prazninu nastalu time što su iz ovog nedeljnika rasterani skoro svi koji umeju da pišu i intervjuišu. Ona je jedan od fikusa koji služe da prikriju drugu od naše dve neslobode. Problem nije što je dozvolila da bude ponovo (zlo)upotrebljena – bojim se da skoro svako ko poželi da morališe treba prvo da pogleda u ogledalo, već to što je počela da pridikuje drugima, hrabrim i telentovanim novinarima čija sudbina nju, sve dok i sama nije postala žrtva, uopšte nije zanimala.

Nažalost, Vučić, koga s razlogom prezire, nije jedini epicentar naše zajedničke, ne samo medijske, neslobode. Neslavna lista je dugačka, pa ću se zadržati samo na B92. Pri vrhu su nemilosrdne pseudouredničke transmisije, prezrene od mnogih sa pokojne B92, prvenstveno novinarki i novinara koji tamo nisu ni dočekali Vučićevu nedemokratsku stabilokratiju. Sanda Savić i Jelena Kosanić-Podunavac su izvršile zadatak i sada, zaštićene „zlatnim padobranima“ i srećno uhlebljene, uživaju u plodovima minulog „proevropskog“ rada. On je uključivao kroćenje B92 i „nestranačku“ strast prema DS-u, tačnije jednoj od alavih „lobi lista“ koje su se borile za prevlast u ovom otužnom političkom preduzeću. Ispred njih dve na listi je pali medijski anđeo Veran Matić, koji se posle rušenja Miloševića transforimsao u uzornog drugosrpskog „cenzora“. On deluju toplo i ne navodi na prezir, ali je odgovorniji od svojih najbližih saradnica.

Iako, za mnoge, žrtva koju je najteže prežaliti, Olja Bećković nije sasvim nevina u priči o tri godine bez „Utiska“. Možda se desi čudo i Srbija se nekako izmigolji iz kandži postdemokratskog vremena, ali danas ne deluje da će se ova odlična emisija uskoro vratiti na male ekrane. Uostalom, da ovde postoje stvarno slobodni antivladini mediji, da je problem samo Vučić, da neki moćnici na Zapadu ne vole kosovsku nezavisnost više od naše slobode i demokratije, Olja bi i tokom prethodne tri godine vodila svoju emisiju. Ali, bojim se da razloge zašto je nije bilo ni na „nezavisnoj“ televiziji N1 treba tražiti u činjenici da ovo nezavisnoj može da stoji samo pod jako debelim znacima navoda. „Sloboda“ koju hrani „on nas/mi ambasadu/Vašington njega“ pokretna traka nije prava sloboda. To je samo drugačija zavisnost.

Ne verujem da sloboda može biti osvajana tako što će žrtve naše prve neslobode zauzimati mesta žrtava naše druge neslobode, u Oljinom slučaju novinara i urednika koji su oterani iz NIN-a. Kad se već usuđuje da bilo šta zamera kolegama koji su tokom godina njene slave proterivani sa B92, bilo bi fer da Olja konačno nešto kaže i o ovoj drugoj neslobodi – kako onoj staroj na B92 tako i ovoj novijoj u NIN-u.

Nije joj ostalo mnogo vremena. Bojim se da će ljudi brzo zaboraviti i nju i „Utisak nedelje“ i upokojenu B92 i klinički mrtav NIN. Nažalost, čak i najlepše uspomene ne žive beskonačno. Šta god da je o tome nekada pevala „Kozmetika“, kada se glava prepuni utiscima oni postaju ili prolazni ili bezopasni.

Zoran Ćirjaković

Comments

  1. Izgleda da svako ima svoju opsesiju: Olja Vučićem, Evropejci Evropom, autor Evropejcima.
    ali u najmanju je ruku neukusno Bećkovićki na dušu i teret stavljati raspad b92. Na taj način zaključujući moguće je povezati sve sa svim, kako su to Belbo, Diotalevi i kazaubon već pokazali u Ekovom "Klatnu". Samo što je to njih trojicu koštalo (fiktivnog) života, a autora ovde ne košta neišta.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Уколико ја читам текст исправно, Бећковићки се на терет ставља неуказивање на неправилности у Б92 а не распад Б92.

      Delete
    2. Ništa tako dobro ne ukazuje na "ne(zapadno)evropsku" prirodu mnogih naših imaginarnih "Evropejaca" kao njihova nesposobnost da stvari oko sebe posmatraju u nijansama sive. Glavni krivci su imenom i prezimenom pometnuti u tekstu, Olja je bila njihova "korisna idiotkinja" - i pri tome se cinično podsmevala onima koji su joj sugerisala da prestane. Mislim da zaslužuje da joj to bude na duši, ali da li jeste ili nije to zna samo ona. Iskreno sumnjam - deo naše prirode je i da "ubijamo glasnike" i razbijamo ogledalo. Voleo bi da je tu izuzetak.

      Delete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…