Skip to main content

Jedan Vučić i četa medijskih ne-Vučića

„Potrebno je napraviti jasnu razliku između novinara i partijskih glasnogovornika, a ta organizacija koja sebe naziva Udruženje novinara Srbije je ništa drugo do udruženje propagandista“, rekao je Željko Bodrožić, potpredsednik takozvanog Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Član sam Udruženja novinara Srbije – ali ne svojom voljom. Iz NUNS-a sam istupio kada se „moje udruženje“ priključilo odurnoj hajci zbog jednog teksta koji sam objavio u „NIN-u“. Na tom ružnom iskustvu sam naučio da, iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći.

NUNS ne postoj zbog svih novinara već samo zbog novinara koji – svojevoljno ili zato što su plaćeni, to je sasvim nebitno, a i o motivima ljudi nije uputno suditi – služe jednoj viziji srpske budućnosti. Neko bi to nazvao propagandom, ali upotreba te etikete je prečesto puki odraz samorazumevanja onoga ko je lepi, po pravilu narcisoidnog „vlasnika istine“ koji voli da veruje da je njegov stav jedini ispravan i racionalan, izraz „normalnosti“.

Danas bi, da se UNS priključio „Grupi protiv medijskog mraka“, istupio i iz ovog udruženja. Moji razlozi su drugačiji od onih koje je uprava UNS-a navela u svom saopštenju. Vezani su ne toliko za ogromne spoljne pritiske na redakcije koliko na ništa manje unutrašnje – one koje dolaze od „pravovernih“ kolega, urednika, vlasnika i „nevladinih“ sponzora koji ih održavaju u medijskom životu. Reč je o endemskoj zatvorenosti i netoleranciji koja, nažalost, nema veze ni sa Vučićem ni sa zlim lokalnim moćnicima ni sa zaplašenim oglašivačima.

„Grupa protiv medijskog mraka“ nije protiv medijskog mraka. Reč je o medijima i NVO koji unutar redakcija održavaju odnosno aktivno podržavaju jedan nešto drugačiji medijski mrak. Oni su otvoreni isključivo za autore koji Vučićevo samovlašće kritikuju sa jedne jako uske platforme. Ovi mediji i NVO, u suštini, nisu za slobodu izražavanja već žele malo lepše upakovanu i mnogo selektivniju cenzuru – drugačije doziranu i jasnije probriselsku neslobodu.

Mantra ovih medija i organizacija je da je sada jako loše, mnogo gore nego ranije. To je tačno, ali ako želite da vas neko podrži u borbi za „medijsko svetlo“ morate prvo da demonstrirate da vam cilj nije da to svetlo jednog dana počne da gori samo za vas. Da bi danas imalo bilo kakvog smisla boriti se za medijske slobode oni koji su tu borbu ovih dana počeli da vode moraju prvo da demonstriraju da nisu ne-Vučići, da njihove redakcije ne predstavljaju malene mračne komore, vučićevsko jednoumlje bez Vučića.

Politički i ekonomski pritisci su i mnogo pre Vučića bili „neizdrživi“ – i oni se uvek moraju meriti samo prema onima koji ih trpe, a to su dugo vremena bili skoro isključivo neNUNSovski i neNDNVovski mediji i novinari koji nisu želeli da budu „na liniji“ tada omnipotentnog predsedničkog kabineta. Dok su se jedni kupali u tadićevskom svetlu ovde je uporedo postojao i gust medijski mrak. Tada su i novinari koji ni na jedan način nisu bili ukaljani bliskošću sa Miloševićevim režimom i pratećim polugama moći bili ne samo otpuštani već su DS politički komesari (uglavnom sa srcem u LDP-u) pokušavali da spreče da dobiju novi posao.

Današnji Vučićev mrak je samo nastavak Tadićevog „filma“, nova režija zapleta razrađenog u „Bokijevom“ kabinetu. Ako ste za slobodu onda ste za slobodu izražavanja i otvorenost prema onima sa kojima se ne slažete. Ideja da može postojati „dobar“ (Tadićev) i „loš“ (Vučićev) mrak je neprihvatljiva, kakve god da su i koliko god da su velike razlike između te dve tame.

Iako nikad nisam bio (niti ću biti) urednik, više vremena sam posvetio ubeđujući moje prijatelje i poznanike urednike da objavljuju stavove autora sa kojima se ne slažem, pa i onih čiji mi se svetonazor gadi, nego onih čiji mi je pogled na Srbiju (i svet) blizak. Vodim se shvatnjem da ako su nečiji stavovi superiorniji i uverljiviji od mojih to samo znači da nešto nije u redu sa mojim pogledima ili načinom kako ih izlažem - a ne da suprotstavljenu, ali nadmoćnu misao treba zabraniti, cenzurisati ili izopštiti iz jednog medija.

Tu, verujem, leži jedna od ključnih stvari po kojoj se razlikujemo, na primer, NUNS-ova gnevna pravednica Jovana Gligorijević i ja. Ova urednica u „Vremenu“ ovih dana ironično poručuje „Drugari iz UNS-a, svaka vam čast kako ne propuštate priliku da kolegama zabijete nož u leđa!“ ali to sme da kaže samo neko ko pre toga nije, kao ova „antifašistkinja“, zabijao i zatim vrteo ućutkujući nož klevetničke „nacifikacije“ u leđima. Jovana Gligorijević mi, u suštini, ne može biti koleginica – ne zato što se u mnogo čemu ne slažemo već zato što, koliko god voli da veruje da je nazavisna, predstavlja jednu od „građanskih“ cenzorki i cenzora koji u svom okruženju predano rade na održavanju sasvim vučićevskog mraka.



Nažalost, problem nije samo u prošlosti. Ono što rastužuje i čini da najavljeni protesti budu puka parada hipokrizije i netolerancije jeste sadašnjost – potpuna zatvorenost medija koji su postali pokretači ove ideje i njihovih NVO saboraca. Sasvim je svejedno da li neko ne može da objavljuje zbog Aleksanadra Vučića i njegovih čauša ili, na primer, zbog Dragana Janjića, Teofila Pančića, Jovane Gligorijević i Milana Ćulibrka.

Glavni urednik „NIN-a“ je, kao i njegov prethodnik, dobio nalog od svojih tabloidnih gazda da ovaj nedeljnik pretvori u slikovnicu za zamišljene generacije nečitača i da ga „pomeri ulevo“ – što mislim da znači „dekontaminira“, pošto apologija neoliberalizma i idolatrija NATO-a nigde, pa ni u Srbiji, ne može biti obeležje levičarske ideologije. Shvatanje da su neistomišljenici „pacovi“, „bubašvabe“ i neuništive „bakterije“, kao i da su oni koji su odmereni i racionalni opasniji i fatalniji od „kontaminatora“ koji to nisu, predstavlja zajednički sadržalac Grupe koja se lažno predstavlja kao neprijatelj medijskog mraka i onih „građanskih“ snaga koje iz raznih razloga nisu želele da joj pristupe.

Štaviše, njihov mrak je po nekim relevantnim kriterijumima mnogo mračniji od Vučićevog. Za „Vreme“ bar i dalje piše Đorđe Vukadinović, dok je „NIN“ pod bednim izgovorima posle privatizacije isterao ili ućutkao čak i svoje fikus „nacionaliste“. Štaviše, ne čudi me da „NIN“, kao i dozirano antirežimski „N1“ i homokolonijalni „Remarker“, nije pristupio novoformiranoj Grupi svoje braće po netoleranciji i zatvorenosti. Bojim se da bi – ako bi Vučič malo više zavoleo NATO i malo manje flertovao sa Rusima i ako bi nestao „Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu“ – iz „NIN-a“ odmah nestali i Olja i obe Danice i Petričić i da bi ovaj list preko noći postao, da parafraziram Erika Gordija, policajca naše akademske i medijske neslobode, „Informer u fraku“ - sa Ćulibrkom kao urednikom ili bez njega.

Izbor kolumnista i autora u „Danasu“ ilustruje jednoumlje gore od „Politikinog“ iz ere Žarka Rakića. „Cenzolovka“ bi pre mnogih drugih medija koji su joj na nišanu trebala da „ulovi“ sebe, naravno, samo ako joj je stvarno cilj borba protiv cenzure i neprihvatljivog novinarstva a ne prenošenje kleveta o neistomišljenicima. Pomenuti „Novi magazin“, „Peščanik“ ili „Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji“ u kontekstu dijaloga i slobode medija je perverzno, bezobrazluk ravan najgorim Vučićevim tiradama. Kada predstavnici ovakvih medija kažu da su za „slobodu medija u celini“ oni reč „celina“ razumeju kao sinonim za svoje istomišljenike, kao što kada kažu „ceo svet“ misle isključivo na Zapad.

U lažnoj „Grupi protiv medijskog maraka“ kolo vode mediji koji su zatvoreni za brojne autore – ne zato što loše pišu ili zato što ih niko ne bi čitao već isključivo zato što ima nemalo onih koji bi ih čitali i koji bi zbog toga, verovatno, doveli u pitanje ili napustili stavove koje im sugerišu „pravoverne“ kolege i ini briselski zavetnici iz autokolonijalnih NVO.

„Nezavisnost“ ne sme biti sinonim za drugačiju zavisnost i netoleranciju, „propagandu“ onoga što je „građanskoj“ babi milo. Nešto se ne sećam da je urednik „Vranjskih“ bilo šta govorio dok su Tadićevi kerberi otpuštali po „Politici“. Danas imperativ novinarske solidarnosti nije stati uz ovakve ljude već biti što dalje od njih, koliko god da su se ohrabrili i upinju se da postanu mučenici.

Uostalom, ako „nezavisni“ stvarno veruju da je Vučić toliko loš koliko govore, a to je jedana od stvari gde bih se složio sa „građanskim“ paranovinarima, onda je nedopustivo da ne čine sve da u svojim medijima daju prostor svim snagama i glasovima koji su za dijalog, demokratiju i slobodu govora. Nažalost, reč je o akterima koji misle da je i od Vučićeve autoritarnosti i od ultranacionalista opasniji otvoreni dijalog o ključnim političkim i strateškim pitanjima, uključujući i to koliko je izgledno članstvo u Evropskoj uniji i koliko je Srbija natolika.

Skoro bez izuzetka, članovi nove Grupe starih istomišljenika žele samo upeglanog, „lajt“ Vučića, koji ne očijuka sa Vladimirom Putinom i ne dira njih. Da parafraziram advokata Srđu Popovića, oca tesne izborne pobede SNS-a 2012. godine, za njih Vučić ni danas nije najveće zlo. To jasno pokazuju svakog dana u svojim medijima i zato ne mogu dobiti – verujem ne samo moju – podršku. Oni koji žele slobodu samo za sebe saveznici su neslobode u kojoj svi živimo. Zato neučestvovanje u najavljenoj „zajedničkoj akciji“ nije znak podrške Vučićevom režimu već nepristajanja na licemerje i perverzije odreda medijskih ne-Vučića – bili oni nečiji propagandisti ili ne.

Zoran Ćirjaković

Comments

  1. Браво, артикулисано и господски.

    ReplyDelete
  2. Hvala. Za gospodu iz "Vremena" ovaj post je izraz mog "ludila". Mada, mislim da ga je originalno na "Tviteru" javno dijagnostikovala dr Jovana Gligorijević. Za Erika Gordija, glasa naših EU gospodara, ilustracija "skoka u desno".

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

Zašto će Vučić vladati večno ili zašto je Fuko zaobišao Srbiju

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost …

BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“



This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare


Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ pr…

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)


Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog pr…